Милица Јарић: ЖУТО ОКО САМОЋЕ („Маслачак“) / О НЕУЗВРАЋЕНОЈ ЉУБАВИ ИЛИ СМРТ СТАРЕ ВЕШТИЦЕ

ЖУТО ОКО САМОЋЕ

„На ивици плочника
На крају света
Жуто око самоће“
Васко Попа, Маслачак

Када остарим и када посивим, рекли су, коначно ћу видети света. У једном тренутку неко ће да дуне и мене више неће бити, али бићу свуда. Ко зна, можда негде будем имао и неку незнану, далеку децу, једини доказ да сам некада и ја био и постојао. Сад сам још млад и зелен, а већ прексутра ме можда више неће бити. Летећу на крилима ветра.

Требало ми је времена да прихватим да ја нисам дивна, мирисна ружа у леји, окружена својим другарицама ружама – можда неки будући парфем или поклон за драгу особу. Нећу никада бити ни велики, мудри храст, нити поносни сунцокрет. Ја сам само ја.

Ја сам само ја и мене краси једноставност. Када сам то схватио, пуно лакше су ми падали дани и нисам више једва чекао крај. Некада помислим да сам чак изузетан, и то ме много развесели. Ја, па изузетан! Свиђа ми се што сам жут и што одударам од сивила асфалта. Свиђа ми се, такође, што сам једини цвет у крају! Многе лепотице не опстају на улици и асфалт их гуши. Некад чак помислим и да сам јак! Знате, живети у самоћи није увек лако, поготово кад вас сваки дан газе прљави ђонови…

А кад још чујем да људи пишу песме о мени, осећам такву топлину и љубав и чини ми се да цветам још лепше него иначе. Не само песме, већ и приче и слике и штошта друго. Тада знам, ја сам уметност. Лепота се крије у једноставности.

Када велика особа одлучи да ми је дошао крај, бићу срећан. Сећаћу се својих жутих дана младости и живота кад сам веровао да сам леп и јак. Кад ме разнесу, не знам где ћу све ићи, али то ми сада није ни битно. Само се надам да је тамо лепо.

_____________________________________________________________________

О неузвраћеној љубави
или
Смрт старе вештице

Јуче су спалили стару вештицу и то је била представа за цео град.

Стара вештица није увек била таква. Многи не знају да је раније, док је још живела изнад цвећаре у старом делу града, продавала љубав врло јефтино. А била је добра, врло добра. Од ње нико није добио више од загрљаја, али њене речи биле су нежније од најнежнијег додира. Биле су то речи утехе, наде, охрабрења, понекад и чисте детиње љубави. О, заиста, кажу, нико није умео тако лепо да воли.

Љубав је лак занат, али брзо те истроши… Живот младе продавачице љубави никако није лак. Муштерије су налазиле љубав на другим местима и полако је напуштали. Кажу, оног дана када је изгубила и последњу муштерију, њено срце се претворило у камен и почела је да се бави црном магијом. Јадна стара вештица, све време је само чекала да јој неко каже: „Ти си моја бајка.“ Никад јој се није вратила ни мрва љубави коју је дала.

Тог дана кад су је убили, понеки дечачић би видео њену слику на плакату, повукао свог оца за рукав и викнуо: „Погледај, оче, стара вештица!“ и само неки од очева препознали би у њој лице жене која их је некада волела.

Published by