Marina Bajić: DEVOJKA U OGLEDALU („Nedeljna poseta psihologu“)

Otvaram svoje beleške pre početka današnjeg razgovora, međutim, prekida me naglo otvaranje vrata. Kao po običaju, došla je sedam minuta ranije. Marini anksioznost nikada nije dozvoljavala da zakasni. Zapravo, toliko ju je čvrsto stezao osećaj krivice da je radije dolazila i pre vremena nego da dozvoli sebi kašnjenje.

Namrštila se pod belinom fluroscentne sijalice i mrzovoljno sela na stolicu uz nagli trzaj nogu. Nije joj smetalo da mi stavi do znanja koliko ne voli ove razgovore.

-Pa, ponovo se srećemo- započela sam.

-Znaš, stvarno bi mogla da promeniš ovu sijalicu. Užasno je jaka svetlost, zbog nje zidovi izgledaju i belji nego što jesu. Uostalom, daje utisak kao da smo ušli u mrtvačnicu, a ne kod psihologa.

-Kako se osećaš danas, Marina?

-Kao i svake prethodne srede. Hvala na pitanju- odgovorila je sa dozom neizbežnog sarkazma u glasu.

-Nemoguće je da se svake srede osećaš isto kao i prethodne.

-Sasvim je moguće. Kao što i ti meni postavljaš isto pitanje svake srede, iako već znaš odgovor. To me krajnje živcira.

-Dakle, osećaš se iznervirano- zapisujem kratke teze čekajući sledeći odgovor.

-Zašto se uopšte ovi razgovori održavaju sredom? Ne volim srede.

-Zašto?

-Tako su nebitne, kao srednje dete. Čovek ne zna kako da se oseća sredom. Niti je početak nedelje, niti kraj. Možda me zato i zoveš sredom, tada se najviše dvoumim.

Ućutala je na nekoliko sekundi. Prstima je počela da prelazi preko brade i usana, te se zagledala u svoje cipele. Znala sam da hoće još nešto da kaže, samo joj treba malo vremena da sastavi rečenicu, malo vremena da odluči da li je želi reći naglas.

-Sredom volim da pišem. Preispitivanje i konstantno prepravljanje napisanih rečenica mi pomaže da izgradim kritički stav.

-Da li čitaš sredom?

-Čitam svaki drugi dan, samo ne sredom. Sredu čuvam za pisanje.

-A društvo? Izlaziš li petkom uveče?

-Petkom nikako. Subota je idealno vreme. Imaš nedelju za odmor, a euforija od petka splasne dovoljno da se opustiš.

-Šta radiš nedeljom?

-Ležim. Čekam ponedeljak.

-Samo ležiš ceo dan?

-Da, nedelja je tu samo da prođe i da se uveče u deset osećaš beskorisno jer ništa nisi uradila tokom dana. Mada, lažem. Zapravo ustanem iz kreveta tri do četiri puta da popijem kafu i odem u toalet. I to je nešto.

-Šta ti najviše nedostaje iz detinjstva?

-Sve. Nedostaje mi da zaspim na kauču u dnevnoj sobi, a zatim se probudim tri sata kasnije u svom krevetu umotana u ćebe. Nedostaju mi vožnje biciklom na koje me je deka vodio. Imala sam jednu malu, crvenu stolicu koju bi on zakačio za korman i tako bi se vozili duž keja svake nedelje. Sada sam previše velika da sednem u tu stolicu, a i čovek vremenom biva primoran da sam nauči da vozi. Bilo bi apsurdno da sada deka i ja sednemo pa se vozamo pored Dunava. Nedostaju mi šetnje gradom sa roditeljima koje su se uvek završavale tako što bih se ja pravila da mi se spava i onda je tata morao da me nosi na leđima do kuće.

-Šta te čini srećnom?

-Kiša. Zvuk kiše me smiruje. Volim da sednem pored prozora i čitam. Tada se osećam pospano, ali srećno. Ako zaspim možda me neko ipak prenese u krevet.

Klimnula sam glavom u znaku razumevanja i privukla svesku još bliže sebi.
-Kako se osećaš danas, Marina?
Bez reči i najave, uspravila se i uputila ka vratima prostorije.

Pogledom sam ispratila njene korake. Devojka u ogledalu ljutito me je posmatrala.

Published by