Dejan Draginčić: NOĆNA KLAPA („Duhoviti mlinar“)

Ova ulica čini mi se da je duža.

Poznajem je od malena; na njoj je baka moja pokojna stanovala davno pre nego što je mene bilo. Ali ove noći čini mi se drukčija; duža i kriva, a noge su mi teške kao džakovi krompira. Šetajući, ja primećujem manjak ljudi u okolini, što u ovom trenutku meni sasvim odgovara. Nisam inače toliko sklon samoći, ali prosto ponekad nemam volje da joj se oduprem.

Na kraju ulice beše vrtić, a u produžetku travnjak iza kojeg se nalazi bulevar. Za stići do moga stana, potrebno je skrenuti levo od vrtića ka prolazu koji vodi u kvart i onda nastaviti pravo. Nije postojalo sumnje ću tim putem ići i ja. Onda na tren mi se pričinulo da sam čuo glas.

Ne, više glasova.

Ja se osvrnem ka vrtiću, ali ni mačora lutalice nema, a svetla sva su pogašena. I tad prepoznajem glasove kao pevanje. A, pa to nije ništa neobično! Ali ovakvo pevanje teško da sam ikada čuo u ova doba. Glasovi su bili čisti, visoki u tonalitetu nego što bi očekivao od dvoje ili troje pijandura i još čudnije, što ih čujem mi je prijalo.

Osvrnujući se ponovo, ja pratim glasove, a oni me dovode na travnjak. Lampijoni bili su svi pogašeni, a ipak u očima mojim odsijaj je ostajao. Odakle? I tad, među gustim granama, plamen je prosvetleo. A oko plamena, njih četvorica su stajali, pevajući. To što su pevali, to jest, u stilu kojem su pevali naziva se „muzika brijačnice“; ne učestvuju instrumenti, već sami pevački glasovi menjaju instrumente.

U tom trenutku, na umu mi nije bilo ništa sem njihovog pevanja; niti što je ovako rano ujutru, niti što je ovde. Neverovatno blagi glasovi, kao med slatki, ali nepogrešivo odrastli. I onda, na tren, jeza neka me je zahvatila. Moje noge su se opametile; korak unazad, pa onda i još jedan, pa i onda još jedan. Šta mi je sve prohujalo kroz um, teško da se mogu više i setiti. Polako, lagano, neuplašen, ali ne i sasvim pri sebi, ostavio sam ih da pevaju.

Napustio sam travnjak, i ponovo na kraju ulice se našao, poprilično začuđen. A i onda glasovi sve tiši su postajli, što sam se udaljivao od njih. Pitanja, pa pitanja.

„Ali što u travnjaku?“

„Ali što u ova doba?“

„A, što ih ne pitam ja?“

I kao prekinut film, nešto u meni nateralo me je i to da uradim. Okrenem se u mestu i počnem da marširam nazad. Vrtić, pa travnjak, pa…

I nestade plamen, i nestadoše pevači. I nestade pesma.

Published by