Danijela Ristić: POSTOJI TOLIKO LEPOTE U SVETU… ALI, ŠTA JE NAJLEPŠE? („Zubar sanjar“)

Bio je to najlepši dan u životu Edvarda Muna. Probudilo ga je sunce. Nije imao pojma koliko je sati, a nije mu bilo ni važno. Od kad je stigao u Zanzibar, pre oko mesec dana, jedini pokazatelj vremena mu je bilo sunce. Po čitav dan bi ležao na suncu, ispijao viski, ili bilo šta što mu se nudilo, slikao I pušio . Voleo je taj dim I voleo je Afriku. Bio je srećan ovde.

London mu nikada nije pružao zadovoljstvo. Uvek je bio pod pritiskom, najviše zbog svog oca. Kada je on umro, Edvardu je bilo drago. Još više ga je obradovalo to što je taj matori nitkov sav svoj novac ostavio njemu. Tome se nije nadao, ali mu je super leglo. Više neće morati da se bavi poslom stomatologa, koji je toliko mrzeo. Svakakve ljude je morao da trpi, ali više ne. Sada je on, Edvard Mun, mogao konacno da živi, nije više morao da radi da bi preživeo. Bio je slobodan. Koliko ironično da nam je novac potreban čak I da bismo bili slobodni, ili barem njemu. No, to sad nije bilo bitno, on više nije imao takvih problema. Sada je mogao da se posveti slikanju. Slikanju u Africi.

Nikada nije bio nešto naročito religiozan, jednostavno ga nije bilo briga za to, ali je počeo da veruje da sigurno postoji neka viša sila, da veruje u moć kosmosa, u položaj zvezda , zaista u bilo sta, što se konačno postavilo u njegovu korist.

Još prvog dana je upoznao jednu devojku. Bila je neustrašiva, najlepše stvorenje koje je ikad video, tako divlja, tako lepa. Zvala se Uhuru. Iz nepoznatih razloga I njoj se dopao Edvard. Iskreno, nisam razumeo zašto, bio je tako smotan, previše mršav I crven u licu … Kako god, Edvard I Uhuru su bili par. Edvarda je privlacila njena egzotičnost. Nije postojalo ništa što bi Edvarda moglo više da privuče od lepote I on je nju prihvatao u svakom obliku.

Najlepši dan Edvardovog života je tekao kao I svaki drugi. Edvard je slikao, pokušavao je da pronađe nešto što bi bilo drugačije od svega što je do sada radio. Postoji toliko lepote u svetu.. Ali, šta je najlepše?

Ne bi se setio da u tom trenutku nije ugledao Uhuru. Prilazila mu je s osmehom na licu. Pažljivo ju je posmatrao. Kretala se tako slobodno I uzvišeno, gotovo da je letela. „Nikad nisam video lepšu ženu“, pomisli Edvard. Prišla je da ga poljubi, a on joj je zario nož u ledja. Nije znao kako se to desilo, niti otkud mu nož u ruci, ali je uživao, uživao je u onome što je video. Setio se nečega što je negde pročitao „Smrt lepe žene je, nesumnjivo, najpoetičnija stvar na svetu.“ I zaista je bila. Ležala je na zemlji. Izgledala je magično, sa svojim telom koje oslikava sve najdublje žudnje ljudske duše I usnama koje su zadržale trag onog osmeha I I dalje mamile. Zatvorio joj je oči. Osećao se tako plemenito, poput nekog heroja. On je oslobodio lepotu koja prevazilazi granice stvarnosti. Postoji toliko lepote u svetu.

Na kraju je legao pored nje. Razmisljao je o svemu lepom što mu se desilo od kako je došao ovde. Nikada se lepše u životu nije osećao. Poslednja misao koja mu je prošla kroz glavu bila je: „Život je tako lep.“, a onda je istim nožem kojim je ubio Uhuru, okončao I svoj zivot. Bio je to poslednji dan u zivotu Edvarda Muna. Sunce je zašlo.

A ja sam se probudio I shvatio da je Edvard Mun zaista srećnik koji je našao svoj mir, u nekoj tamo Africi pod nekim zvezdama koje su sijale samo za ljude poput njega, za večite sanjare. Shvatio sam da je 6 sati I da moram da idem na posao. Mrzim stomatologiju.

Published by