Андреја Каргачин: ИНСАЈДЕР („Доживљаји верзиране позоришне мачке“)

Већину свог трећег мачјег живота провела сам иза кулиса, или у складиштима где се држе реквизити и сценографија. Повремено правим неподопштине, као онај пут када сам дугокосом виолинисти скочила на главу, или елегантно претрчала преко сцене у трећем чину Лабудовог језера, за време кôде, када Зигфрид игра са Одилијом која ускоро треба да почне да врти фуетее. Вртела их је, сасвим добро, али пажња је била читавих седам секунди усмерена искључиво на мене, па јој је после сигурно било криво. После сам чула како инспицијент иде ходником и урла сам на себе: „Та мачка ће нам једном доћи главе!“ Нисам никоме дошла главе. Чак сам поправила квалитет извођења.

У пола седам су већ сви били на сцени, иза завесе, скакутали у месту, причали и загревали се пред почетак представе. Знам да се балерине често називају неземаљски грациозним, али овако изблиза су само танке, испијене и измучене, са подочњацима и борама и оним сувим мишићима који се на другим људима углавном не виде. На прстима их држи само узани чланак, па изгледа као да се болно набадају на кости, као да немају месо. Али то само тако изгледа, оне су заправо страшно јаке, и све воле то што раде. Не треба их сажаљевати.

Девојке из ансамбла су у зеленим хаљинама. Две ћаскају близу мене, трећа понавља кореографију. Ово јој је прва представа и сигурно се плаши да ће нешто заборавити. Никада им нисам завидела. Оне углавном завиде мени, јер кад скачем дочекам се без икаквог звука и без вежбања изгледам отмено. Али има ствари које ја више волим од скакања. Седење иза кулиса, где ме нико неће приметити пошто сам боје прашине.

Долази солисткиња. Носи белу пачку (то је она пљосната балетска хаљина) и спремна је да се за неких сат времена појави на сцени као бела лабудица. Ноге су јој прекривене љубичастим грејачима, а преко кошчатих рамена има Адидас дукс. Долебди до пола сцене и почиње да понавља своје кораке. Знам да зна кореографију и да сада покушава да се сасвим преобрази у свој лик. Хоће да донесе сваку Одетину емоцију и мисао пред публику. Исто тако знам да за овај чин користи свој стари, мекши пар шпиц патика.

Следила сам се. Знала сам још неке ствари. Знала сам да се у оном новијем пару, који треба да користи за трећи чин, налазе парчићи стакла.

Погледала сам преко сцене, која је сва некако трептала, покушавајући да у мору лица спазим то једно…

Увертира. Завеса. Први чин. Завеса. Други чин.

Једна од лабудица, у последњем реду ансамбла, има чудовишан израз лица док солисткиња улази иза друге леве кулисе.

Склонила сам се из кулисе, отишла сам негде дубоко у утробу позоришне зграде. Шта сам могла да урадим? Па ја сам само мачка, зар не? Ипак, можда… Застала сам и размишљала да ли постоји нешто што би могла да уради једна мачка боје прашине.

Published by