Aleksandra Erceg: KUKAVICA

Sedim sam za dugačkim stolom u trpezariji. Sto je crn i lakovan, a gornju površinu od ogrebotina štiti staklo. Zidovi oko mene su tamno crveni sa zlatnim šarama. Prljava posla se ipak isplate.

Okružen sam portretima mog oca, dede, pradede i čukundede, začetnika našeg skromnog porodičnog biznisa. Običaj je da se nakon smrti glava kuće ovekoveči na ovaj način. Predosećam da će i mene uskoro uramiti – godine i bolest me vijaju kroz mrak dok sam sebe ubeđujem da sam dobro. Palim cigaretu, kao da nisu baš one te koje će me uskoro ubiti.

Dim lagano nestaje ka visokom plafonu dok se velika drvena vrata sporo otvaraju. Njena nežna ruka ni ne može brzo da ih otvori jer su vrlo teška.

Nisam znala da ste tu… doći ću kasnije.”

Nije problem, samo ti radi.” Odgovaram joj hladno. “Jesi li bila kod doktora?

Da, ništa strašno. Manja srčana mana, ne brinite se.

Ako ti tako kažeš.

Naš odnos je, pre svega profesionalan – odnos gazde i kućne pomoćnice.
Verujem da joj, od svih poslova, najteže pada ovo brisanje prašine sa portreta mog oca. I ona ga je dobro poznavala. Odrastala je sa nama, rođena i odgajana od strane sirote majke, u delu naše kuće koji je bio namenjen za poslugu. Nismo se nikada zbližavali ni družili. Tako sam naučen.

Posmatram svaki njen pokret, nadam se da ne primećuje. Kako je samo lepa.
Spoznao sam istinsku ljubav u njenim očima, zavoleo sam način na koji je vezivala kosu, zaljubio se, prvi i jedini put, u njen glas.

Shvatio sam razliku između dečačke zaslepljenosti i prave ljubavi tek nedavno. Volim bore koje su tek blede oko njenih očiju. Volim njene sede pramenove, volim kako joj glas dobija onu staračku hrapavost. Volim nju. Kao pojavu, kao biće, kao sve na svetu. Kao jedinu svetlinu. Volim je više od sebe.

Oštar bol budi me iz neostvarenog sna. Opekla me je cigareta na koju sam zaboravio. Ubrzo je i ona izašla iz sobe, ostavivši iza sebe poluotvorena vrata i svoj miris: jeftin parfem pomešan sa sredstvom za čišćenje. I to sam čak voleo.

A šta sad imam? Sada sam samo starac, oboleo i oronuo, za sobom ostavljam suprugu koju ne volim i naslednika, radi reda. Ostavljam svo ovo bogatstvo na ovom svetu, ostavljam im sve! Ništa mi to ne znači tamo, tamo s druge strane. Nemam nikoga da iskreno žali za mnom. A mogao sam imati! Mogao sam imati nju! Oh, toliko sam toga mogao, samo da sam se usudio! Smeo sam da ubijem, da ukradem, da šefujem podzemljem bez i jednog trzaja.
A nju da poljubim?
Nikad.

Počela je da pevuši nešto. Taj glas! Šta bih dao samo da mogu da vratim vreme unazad i…

Lupam pesnicom o sto. Staklo puca, krvarim.

Nagli zvuk udarca propraćen je tupim zvukom iz hodnika.

Istrčavam da vidim šta se desilo, nalazim je na podu.

Više ne gledam na posečenu ruku.
Više ne čujem pevušenje.
Više ne osetim njen puls.
Više ne vidim svrhu mog života.

Published by