Miloš Stefanović: REČ / RAZGOVOR SA ODRAZOM U OGLEDALU

reč

Mala sam i, nekome naizgled beznačajna stvar, koja se koristi svaki dan. Svako može da me ima. Al’ ne zna svako da me koristi. Da upali il’ ugasi vatru sa mnom­­.

Shvatam šta mi želiš reći. Shvatam da si oružije. Al’ uspori samo na kratko, da te nešto pitam. Ako si oružije, zašto te onda neki gledaju kao beznačajnu stvar? Na koji god način odlučim da te koristim, imaće svoje posledice. Moram paziti jer jednom kad kap upadne u čašu, kasno ju je menjati. Kap kao kap nekome možda nema značenje, ali jedna kap može da prelije čašu. Čašu koja će otvoriti gvoydena vrata, otopiti ledena srca I podići nekoga iz mrtvih… ili čašu čiste suprotnosti.

Ti si moć. Moć sposobna da probudi džina dok spava, moć koja kišne oblake sklanja da proviri sunce, da noć u dan pretvori i vatru što peče, pretvori u vatru koja greje nežno. Ti si poklon nebeski, što nas bogovima čini. Samo nas nauči, kako da te koristimo?

Odgovor tvoj znam, ali ti ga neću dati. Dobićeš samo jedan mali savet. Put svoj sluhom prati, jer kad naučiš da slušaš, znaćeš i da hodaš, a kad naučiš da pričaš, onda više nećeš hodati sam.

_______________________________________________________________

Razgovor sa odrazom u ogledalu

Današnje buđenje sunca je bilo ispraćeno rađanjem jednog vrlo interesantnog pitanja koje sam postavio sam sebi. „Ko sam ja?“

Ustajem iz kreveta i polako se gegam po kući od umora zbog lošeg sna. Otvaram vrata iza kojih se nalazi staro ogledalo sa gvozdenim ramom. Otvaranje tih vrata je dovelo do susreta između mog, pomalo zamućenog, odraza i mene. Kad sam protrljao snene oči video sam da lik sa druge strane ogledala nisam ja, ali neko sličan meni. Pomalo radoznao, sa malom dozom straha postavljam pitanje silueti u ogledalu. „Ko si ti?“ Dok sam izgovarao te reči, usne lika u ogledalu su ostale nepomične. Protrljao sam oči još jednom dok u glavi razmišljam o tome šta se dešava. Sklonivši ruke iz očiju, polako ih otvaram u nadi da ću videti odraz koji će me pratiti. „Dobro je“ pomislio sam dok je moj odraz pratio moje pokrete. Osmeh izbija na licu lika iz ogledala, a iz pora na mojoj koži izbija znoj. „Ja sam tvoj bliski prijatelj“ progovorio je on, glasom koji je poput eha odzvanjao u mojoj glavi. Na trenutak sam zastao, začuđen njegovim odgovorom, forsiram se da mu postavim pitanje, ali ni reč ne mogu da izgovorim. „Želiš da ti kažem nešto o sebi zar ne“ upita on, istim glasom koji odzvanja u mojoj glavi, a ja idalje ne mogu da pustim glas. Samo sam blago klimnuo glavom. Osmehnuo mi se još jednom a zatim počeo da priča. „Ja sam ličnost, isto koliko i ti. Pomalo povučen, delimično lakoveran ali zato tvrdoglav. Dovoljno samouveren kada nešto započnem i izuzetno vredan kad radim ono što volim. Kad se krećem prema zacrtanom cilju, ne žurim. Uživam u putu koji je izmedju mene i cilja, gledam na obe strane tog puta, a ponekad malo i zalutam sa puta.“ Slušajući kako se opisuje, prepoznao sam sam sebe. Dobio odgovor na pitanje koje se sa suncem rodilo.

Sa blagim naklonom glave sam iskazao zahvalnost prema odrazu u ogledalu, ali posle mog prvog treptaja oka, našao sam se u krevetu, gledajući u plafon i okrugli papirni luster koji se pomalo njihao na promaji koja je tekla kroz sobu. Iritantan zvuk alarma na telefonu me budi za školu, a ja pomalo zbunjen opet se pitam „Ko sam ja?“

Published by