Milica Kerac: ČEKAJUĆI DA PROĐE VIKEND („Usamljena radoholičarka“)

Vrelo subotnje podne. Ili nedeljno, ne znam… Zar je važno kada su oba podneva, potpuno ista? Godinama već ne postoji ono što nedelju čini nedeljom. Zavaljena u ležaljci, čitam knjigu, čisto da prekratim vreme…čitam tek onako, da ispratim i ovaj julski vikend, ko zna koji u nizu, što mi zadaje bol. Zraci Sunca padaju na stranice knjige, što se odražava na mojim očima, i one suze od prejake svetlosti. Konačno stavljam naočare i tragajući za olakšanjem za oči, skrećem pogled ka listu na rascvetaloj krošnji. Vijori. Izgleda kao da mi maše. Gledam kako oko njega igraju desetine istih listova. Vraćam pogled na knjigu. Gledam slovo u knjizi, kao da mi se smeši. Gledam oko njega još stotine istih slova. Zatim vidim oko sebe na hiljade zrnevlja peska, koje leži mirno i spokojno. Podižem pogled i vidim mnogo ljudi, vrlo sličnih meni, kao list listu, kao slovo slovu, kao zrno peska drugom zrnu. Okruženi desetinama stotinama hiljadama a sami. Ni zrno, ni list, ai slovo neće progovoriti. A možda pate, ko bi znao kada ne govore? Možda baš kroz tugu prolaze? Šta ako čeznu i žude? A deluju tako spokojno, da niko i ne sumnja. Ima li bola tamo gde se ne vidi? Ima li besa tamo gde je tiho? Možda ima, ali niko ni ne sluti. Kao što ne sluti ni onaj momak tamo, čiju pažnju kradem, da ove naočare skrivaju tugu. Ne vidi, a tako dugo i pažljivo posmatra, da ova knjiga maskira nemir i samoću.

Spokojno gledam u pesak, u lišće, u slova. Braća i sestre moje, ili ih vetar nosi i rasipa, ili besprekorno vijore, ili ili se okreću i slede nova. Bez reči, bez znaka – ćute. Sasvim tiho svoju tugu i teret nose.

Doći će zima i ogoleće grane. Pašće sneg i prekriće pesak, zatvoriću knjigu i nestaće slova. Proći će vikend i nestaće samoća, zameniće je obaveza i rad. Zato volim radni dan.

Published by