Lena Malešev: PARK („Zajedljivi starac“)

Pogle’ onu devojčicu na ljuljašci. Kako je srećna. Iznova i iznova, kada dođe do vrha ona vrišti od straha kao da ne zna da će za manje od sekunde biti dole. I tako u krug… O Bože, kada će već jednom shvatiti da ne može ništa da promeni. Mora da nauči da se ne plaši. Pa dobro, ona je samo dete, naučiće je život. Možda ni ja ne bih drugačije prošao da sam na njenom mestu. Na kraju krajeva, ko se ne plaši pada? Bilo ljuljaška ili život, sve se svodi na isto: ako se plašiš da padneš, ne možeš da uživaš. Jednostavno. Ali, devojčica ima majku koja je pazi. Koga imam ja? U mojoj 73-oj godini nakon 53 leta, moja voljena me je ostavila. Uvek je bila tu, sa mnom, podržavala me u svim dilemama koje sam imao. Ona mi je bila podrška i govorila mi šta i kako da učinim. Sad mi se život sveo na beskrajno sedenje u parku, posmatranje ljudi i žal za prošlošću. Kako mi se ovo desilo? Otkako sam je upoznao, kao da je deo mene umro i u toj se praznini nastanila ona.

Pobogu, vidi onog dečaka na klackalici! Ona bezobrazna devojčica mu preti svojim odlaskom, a on je gleda očima punim nade i bezazleno veruje da ga neće ostaviti da bi otišla na tobogan koji joj je očigledno sada zanimljijviji. E, dragi moj, zar stvarno misliš da će se ona obazreti na tebe i da te neće ostaviti na cedilu? I pustiti da padneš i razbiješ se? Ajoj! To mora da je bolelo! Eto ti odgovora: neće! I moja draga je mene tako ostavila nakon 53 godine… Zašto toliko i mislim o njoj? Pa to je samo još jedno razočarenje u životu. Star sam 73 godine a i dalje se nisam navikao na poraze. Kako je to jadno…

Ona je kriva! Uvek je bila uz mene i nikad me nije ostavlia samog i zbunjenog, uvek mi je govorila šta da radim. Moji prohtevi su joj bili važniji od njenih želja. Veštica jedna! Uvek se žrtvovala za mene i trpela moje kaprice. Čuvala me je kao malo vode na dlanu, kao i moja majka. Beštije jedne! I na kraju svega samo je jedno jutro nema sa leve strane našeg kreveta, nema je u kuhinji, nema je kod komšinice. Nema je…

Smrkava se. Već nema nikog u parku. Bože, kako je park jeziv kad nema ljudi. Uopšte, sve izgleda drugačije kad nema ljudi. I moj stan je pust i strašan bez te prokletinje u njemu. Šta bi bilo kada bih seo na klackalicu? Matora budalo, pa nemaš nikog sa druge strane! Ma nema veze, sam ću. Eto, uspevam! Isto kao da je i ona sa druge strane. Potpuno isto! Ni ne vidi se razlika! Dobro ti je tako!

Idem kući, valja nešto i pojesti. Mislim da još uvek imam tatin revolver u fioci. Možda mi ovo bude poslednji obrok. Ne znam, videću.

Published by