Emilija Mićković: CRVENI PUNTO („Mamin sin“)

-Dođi ‘vamo!- dovukla me je odmah s vrata.

-Šta je bilo, mama? Pusti me da se izujem, da operem ruke…-

-‘Ajde ne zanovetaj večito nego stani ovde i gledaj. Ugasili su svetlo u dnevnoj sobi. Sad će sići.-

-Pa dobro, mama, ugasi makar i ti svetlo onda, ne moraju znati da ih špijuniraš. Nema smisla, stvarno.-

Ugasio sam lampu i stao pored nje, ispred prozora. Moja majka je izrazito volela dve stvari; čistu kuću i da zna šta nam se dešava u ulici. A pošto je bila domaćica i većinu vremena provodila kod kuće, sa našeg poda se moglo jesti a za svaka kola sa parkinga smo znali čija su.

Bilo je 9 sati uveče jednog utorka. Tek što mi se završilo poslednje predavanje i jedva sam čekao da legnem da spavam. Kod kuće sam zatekao svoju majku pred prozorom dnevne sobe, sa krpom od jelenske kože u ruci, sa tom rukom naslonjenom na kuk i pogledom uperenim u svetlonarandžaste zavese na trećem spratu zgrade preko puta.

Stao sam pored nje i pratio njen pogled. Tako u mraku, u zimskoj jakni, posmatrao sam stepenice ulaza broj 21 osvetljene uličnom rasvetom da konačno vidim te zagonetne komšije čije ponašanje je mučilo moju majku već dve i po nedelje. Minut kasnije, vrata se otvoriše i na prohladni novembarski vetar su izašle dve prilike. Nerado sam sebi priznao da su stvarno bili nesvakidašnji par. Žena, recimo 35 godina, izblajhane kose, žustrih pokreta i, ako sam dobro video u tom mraku, napumpanih usana. Desetak koraka iza nje jedva primetno je šepao penzioner u blago izlizanom zimskom kaputu i zveckao ključevima od kola.

-Opa, odakle ovom čiči tako mlada žena?-

-To mu je ćerka. Uopšte ne pratiš šta ti pričam već danima. Ona crvena kola tamo pored naših su njihova. A za to kako ti parkiraš stvarno nemam reči. Jesam li ti sto puta rekla da ispraviš točkove kad se uparkiraš? Da vidiš kako ćeš dobiti ključeve sledeći put..-

Nisam se zabrinuo.

I stvarno, penzioner sede na mesto vozača crvenog punta, a njegova izblajhana ćerka pored njega. Upalio je kola i odvezao se izvan vidokruga.

-Pa dobro, šta, otišli ljudi do prodavnice ili na večeru.-

-Nisu. Nikad se ne zadrže duže od 10-15 minuta i nikad ne nose nikakve kese. Odvezu se tako nekoliko puta dnevno, a subotom najčešće. Matori ujutru ide po hleb i novine, a ćerka skoro nikad ne izlazi, ali je uvek na štiklama i našminkana. Videćeš za 10 minuta će se vratiti i neće nositi nikakve kese.-

-Dobro, ženo, mani me sad toga, stojim u perjanoj jakni kao kreten, sav sam se preznojao, nisam jeo ništa od pola dva…-

Kroz 11 minuta, komšije su se vratile iz nepoznatog pravca. Prozori su nam blistali. Bio sam blago zaintrigiran.

***

Četiri dana kasnije, ušao sam u stan sav u poletu.

-Mama! Gde si?-

-Evo me u kuhinji, šta galamiš tako? Gde si dosad, skroz ti se ohladio ručak…-

-Pusti sad ručak, slušaj šta sam saznao. Krećem ja sad kući sa faksa i tamo na bulevaru, kuda inače idem, neki radovi pa sam išao onuda pored železničke. I ja tu kod pekare na raskrsnici, kad ono crveni punto ide meni u susret. I ja, šta ću, plukružno i za njima. Pet minuta sam ih pratio, pazio sam da me ne vide, oni se nešto svađaju ceo put. Konačno su stali tamo negde pre Najlona, u neku prljavu uličicu, baš mi se činio kao opasan kvart. Matori nije ni gasio motor, a ćerka je izašla iz kola i ušla u neki lokal.

Drže neki restorančić, brza hrana, roštilj i tako to. Ušao sam posle nje, poručio pet u lepinji sa kajmakom pa mi je sad malo muka, i popričao onako izokola sa konobaricom. Ćerka je gazdarica. Upali su im pre mesec dana njih trojica, lokalni huligani, i sve pare odneli. Sad se izblajhana boji pa dolazi par puta dnevno da pokupi zaradu, ostavi samo da imaju kusur da vraćaju.

Eto vidiš, mama, ne diluju nikakvu drogu i nisu jataci nikakvom ratnom zločincu. Ljudi samo održavaju svoj biznis. I nemoj više da uhodiš komšije, nisu ni slepi ni glupi, počeće da nas ogovaraju. Ko šta radi, ti večito na tom prozoru…-

-A što je ona uvek sređena onako onda?-

-Pa voli tako valjda, otkud znam.-

Published by