Dragana Lisić: SANTA LEDA („Mamurni dečko“)

Nedeljno jutro. Budi me sunčev zrak koji ulazi kroz prozor direktno u moje oko. Zaslepljujuće je jak. Okrećem  se na drugu stranu kreveta. Jastuk miriše na greh upakovan u bočicu njenog skupocenog parfema. Kad li je otišla? Nisam ni primetio. Kad bolje razmislim, ništa u životu ni nisam sam primetio, sve su morali prstom da mi pokažu. Ponovo sam zapao u fazu jutarnjeg filozofiranja. Polako, misli, polako, sve ćete stići na red! Kad uveče pijem vinjak, ujutro ne mogu da ispratim tok misli.

Ustajem. Sedim na krevetu. Hladno je u stanu. Prošle godine je u ovo vreme bilo toplije. Tad smo se još gužvali nas dvoje ovde. A sad sam sam. Možda je tako i bolje. Jedna ode, dođu dve. Bez vezivanja. Bez obaveza. Ustajem kad hoću, ležem kad hoću. Niko me ne budi. Osim sunca. Ali nema više onog detinjastog golicanja, udaranja jastukom i vikanja: „Spavalice, probudi se!“. Sada sam mirniji. Ali hladno mi je. Kad bi mi sada neko doneo čaj u krevet, bio bih najsrećniji.

Mada, koga lažem, nisam bio najsrećniji ni prošle godine kad sam dobijao i čaj i doručak i poljubac. Nisam nikad ni bio srećan. Težio sam uvek nečemu boljem i većem. Hteo sam da mi se drugi dive, da kažu: „Brate, svaka čast kakvu si ribu smuvao!“. Dosta mi je toga da me pitaju: „Jesi li ti još sa onom malom štreberkom?“. Haha, kako se ljutila kad joj neko kaže da je štreberka. Mrštila se, a onda sam je golicao samo da bi se nasmejala i da bih ponovo video one rupice na obrazima. Uvek bi u takvoj situaciji rekla: „Konju!“. Krava mala. Ne znam zašto sam ikada bio sa njom. Nije čak ni bila lepa. A govorio sam joj da je najlepša i da nikad nisam video takve oči kao što su njene.

Ali ni takve grudi kakve ima ona njena drugarica, haha. Kako se ono zvala? Zaboravio sam. Gde sam se sad nje setio?! Jao, pa video sam je pre neko veče. Prišla je da mi se javi i ništa je nisam razumeo od glasne muzike. Dala mi je neki papir. Gde li sam ga stavio? Đavo bi ga znao! Verovatno je u torbici. A gde mi je torbica? Kakav nered u sobi! Skoro kao u mojoj glavi. A, eno je! Ali moraću da ustanem. Eh, živote i lenjosti! Kako se zgužvao ovaj papir, prava sam svinja. Pa ovde nema nikakvog broja telefona! Izgleda da drugarica ipak ne želi da se igram njenim oblinama, haha. Čekaj, pa ovo je njen rukopis…

Dan kad sam te srela, najsrećniji je dan.
Radosna sam što si ispunio mi san.
Anđeo si bio, želim da te vratim.
Grehe svoje kajem i za tobom patim.
Anđeo sad ti si nekoj drugoj ženi,
Nikad opet moj i nikad opet meni.
A ja teram jesen, čekam sneg da krene.
Lišće opalo je, s njim i deo mene.
Imali smo ljubav veliku k’o svemir,
Sad u meni uspomene bude nemir
I patnju za vremenom koje je prošlo.
Ćutim i molim se: kad bi opet došlo!

                                   Zbogom, zauvek“

Čekaj. Šta zbogom, šta zauvek? Opet neka njena patetika… Ovde hoće da se pomiri, a ovde zbogom. Nikad nije znala šta hoće. Kao ni ja. O čemu mi je pričala ta njena drugarica kad mi je davala ovo? Zašto prokleto sve zaboravljam? Dobro, bio sam pijan tad. Znam samo da je bila nešto preplašena. I molila me da je nazovem. Aaaaa, nju da nazovem! Ali koliko je već prošlo otkako se nismo čuli? Sigurno je promenila broj do sada. Imam samo onaj stari, sa dvadeset i tri na kraju. Pa da, pozvani korisnik trenutno nije dosupan. Kad god je nešto bitno, nikad nije dostupna. I pre je tako bilo. Možda imam i broj njenog fiksnog telefona negde. Uvek je zvala sa fiksnog kad nema kredita. Hteo otac da je ubije zbog računa kad me zvala dok sam bio u Beču. Evo ga. Zvoni. Šta ću uopšte da kažem? Kreten sam što sam zvao.

-Halo? Mogu li dobiti…

-…

-Da, ja sam.

-…

-Čekajte. Polako, gospođo! Ništa Vas ne razumem. Ne vičite! Ne psujte!

-…

-Molim?! Kako to mislite „Zbog tebe se ubila“?

Ispada mi telefon iz ruke, a sa njim i poslednji delić duše. Toliko mi je hladno, kao da se pretvaram u santu leda. Sunčev zrak mi razara oko iz kog se sliva suza.

Published by