Milica Popadić: BEZDUŠNA

Gledajući sive jesenje dane, setio sam se nje. Čak iako više nismo bili najbolji prijatelji nikada mi njena slika nije napustila glavu. A I kako bi mogla? Uvek tamna I hladna, odsečena od ostatka sveta. Kao najlepši cvet sakriven u divljoj džungli. Kako bi se tako vešto sakrivala od drugih I izbegavala ceo svet. Nikada mi je nije bilo jasno zašto. Zašto bi govorila tako malo kada je znala sve? Zašto bi uvek posmatrala ljude kao da su je uništili? Zašto bi se smejala kada je umirala iznutra? Sve u vezi nje bilo je intrigantno. Imala je pažnju svih ljudi oko nje, a nikad je nije želela. Želela je da bude sama u svojoj tišini. Da joj dani prolaze mirno I tiho. Da se samo jedan dan pravi kao da je sve u redu. Bila je misterija za mene. Zašto je na svet gledala tako negativno? Znam da pre nije bila takva. Bila je najsrećnija osoba koju sam poznavao. Uvek bi prepričavala viceve I priče samo da drugima izmami osmeh. Uvek je bila tu za druge. Da oboji njihov dan I ulepša ga. Sada je jednostavno više nije briga. Naučila je da izbegava ljude I njihove upitne poglede. Da se sakrije u svojoj tami I da uživa u njoj. Za nju je bilo lako da nabaci lažni osmeh I pravi se da je sve u redu. Za nju to je postala navika.  I niko nije znao zašto je takva. Niko nije shvatao zašto bi mrzela sve što je pre volela. Zašto bi mrzela ljude I razgovore sa njima. U želji da izbegne ljude postala je nešto što nije.  Sada znam zašto je izbegavala ljude. Govoreći joj da nema srce, poverovala je u to.

Published by