Marija Hrubik: BUS AVANTURA / ЛИМУНАДА У ЧАШИ ОД КОКА-КОЛЕ

Bus avantura

Kada me probudi zvuk kapljica na prozoru znam da dan neće početi dobro. Ne volim kišu.

Spremam se za novi dan. Naravno sve u poslednji trenutak. Izlećem iz svog kraljevstva, sva zadihana.

Ako se razgibavanje preskoči ujutru, onda sledi trčanje po kiši. Semafor usporava moje sposobnosti, a auto na raskrsnici svojim gumama zahvata jednu baru i ja postajem njegova meta. Postajem skroz mokra.

Ulećem u bus, prepun ljudi. Nameštam svoju čupavu, mokru, kovrdžavu kosu. Ispravljam kožnu jaknu i vezujem pertle na patikama. Okrećem se i spazim mog princa iz busa. Skrenem pogled na svoje listove kad ugledam iskaljane podkolenice. Mislim se u sebi, nije moguće da moram da izgledam očajno svaki put kad ga sretnem. U toj gunguli nije moguće da skinem ostatak blata sa mojih nogavica i ostavljam to tako da se osuši.

Napokon stanica i većina ljudi izlazi tako da je moglo bar malo bolje da se diše. Kad je oktobar nikad ne znate kako da se obučete. Više ne verujem u vremensku prognozu, tako da se oblačim po sopstvenom nahodjenju i osećaju za vreme.

Dok sam raspravljala sama sa sobom o vremenu i oblačenju, osetih njegov pogled i u trenutku me spopadnu žmarci ali se setih svojih nogavica, saginjem se i brzo ih čistim. Podižem pogled i opet nameštam kosu ali tako nespretno da počinjem da se teturam. Vozač je naglo zakočio i na zaprepašćenje svih krećem da padam. Stotinka sekunde mi je trebala da zamislim princa kako me hvata, a ja se smejem u njegovom naručju. Medjutim taj san bledi u trenutku kad osetim nečiju grubu i staru ruku na mojoj. Jedan stariji gospodin me je uhvatio. Zahvaljujem mu se, što me nije pustio skroz da padnem i doživim jos jedan peh danas.

Ee moj prinče gubiš sjaj u mojim očima. Ali nisi ni ti dobro prošao, u trenutku moga pada, tebi je kruna pala sa glave, odnosno slušalice i ja ih slučajno u naletu padanja gazim ili možda namerno. Izvinula sam se još nekim ženama koje sam usput, domino efektom, zakačila. Tebe sam samo pogledala. Pogled ti je govorio ljutitim tonom, a moja se stanica približavala. Izašla sam iz busa zbunjena ali kiša je i dalje padala. Shvatih da pravih prinčeva nema u mom kraljevstvu i krećem u potragu za drugim, na novoj teritoriji.

_________________________________________________________________

Лимунада у чаши од кока-коле

Слушам радио док чистим лишће испред бара у ком радим. Добро познат глас спикера оглашава се и представља проглам данашње емисије. После дужег монолога крећу песме.

Након неког времена долази и газда, опет незадовољан мојим изгледом.

Коврџава коса дугиних боја, црна ролка, црне дубоке фармирице и мартинке описују мој данашњи изглед, али за шефа то није пристојан изглед за конобарицу. Он љутито искаљује свој бес, а ја као и свако јутро одмахујем главом и настављам свој посао. Ваљда и даље радим код њега из разлога што знам да правим добре коктеле, па мој изглед ставља на друго место.

Прошло је већ на десетине песама а бар је и даље био празан. Напокон улази девојчурак са наранџасто контурисаним лицем, црвеним кармином и штиклама. Вади свој лап-топ и почиње да куца. Прилазим јој учтиво и пре него што успем да ишта кажем, она поручује лимунаду.

Враћам се за шанк, цедим лимун, размишљајући о чему она то пише. Изгледала би тако младо без тих јарких боја на лицу, а овако… Није моје да судим, ја је чак ни не познајем, а ово је мало место, где се сви знамо. Узимам чашу не гледајући за коју врсту сока је, сипавам исцеђен лимун, воду, две коцке леда и декоришем са кришком лимуна. Ништа чудно.

Услужим је са пићем и враћам се за шанк, кад одједном чујем бесан тон који виче да не жели да пије ово. Без даље расправе, пакује своју металну машину и одлази. Враћам лимунаду док ме газда стреља љутитим погледом. Међутим дајем му нетакнут сок да проба и он бива одушевљен. Упита ме у чему је тајна. Ја му одговорим: „У чаши од кока-коле“!

Published by