Marija Džida: BUČAN SVET

Oko mene je tišina. Tražim savršeno mesto za razmišljanje.Koračam ka svom mestu. Napolju je već uveliko pao mrak, put nije osvetljen. Telefonom osvetljujem put kako se ne bi saplela o nešto. Čujem kako potok tiho žubori. Na mom licu se refleksno stvara mali osmeh. Stigla sam. Gledam u mali mostić, koji je sačinjen samo od jedne uske izdržljive daske. Sedam na dasku i gasim mobilni. Ponekad se pitam, verujem kao i svako, kako su ljudi živeli bez njega. U jedno sam ubedjena, bili su srećniji. Osmehujem se na moju misao i bacam jedan kamenčić u vodu, te podižem pogled ka crnom nebu. Nebo je crno i mračno, medjutim jedna zvezda se slabo nazire. Čini se usamljenom, ali srećnom. Spuštam pogled na trenutak. Zašto se bojimo? Iznenada se u mojoj glavi stvara pitanje koje me dosta dugo progoni. Bojimo se mraka, tišine, usamljenosti, smrti… Ponovo vraćam pogled na zvezdu. Svako ima neki strah. Svakog progone razne senke prošlosti, koje nose posledice – strahove. Najgore je što to osećanje menja čoveka. Često od toplog i razigranog srca pravi santu leda. Da li ću biti jaka da pobedim sve svoje strahove? Da li ću to uspeti sama ili mi ipak treba neka osoba koja će mi u tome pomoći? Ali šta ako ta osoba postane moj najveći strah? I zašto je u mojoj glavi toliko pitanja? Gde da tražim odgovore? Da li život sam nametne odgovore? Da li treba da odgovore tražim u prošlosti lli budućnosti? Sadašnjosti? Na trenutak zažmurim kako bi se otarasila svih mogućih pitanja kojima, kako mi se čini, nema kraja. Mali uzdah mi napušta usne i ja primičem kolena grudima, obrgljujem ih rukama i naslanjam bradu na njih. Ponovo uzdišem. Treba da budem jaka, da se borim i da ne odustajem. Ipak život je kratak, brzo prolazi, svašta može da se desi. Kolo sreće se okreće. Jednog trenutka si srećan, drugog već tužan. Život bez neprekidne borbe nema smisla, život bez padova i ustajanja nema suštinu, kao što ni život bez osmeha nije život. Kako bi živeli ovaj život, kako bi ga osetili, treba da ga živimo u sadašnjosti. Zar ne? Ali kako? Kako da se ne osvrćem na prošlost, kako da ne razmišljam o budućnosti? Kada nas konstantno na prošlost vraćaju sećanja, a razmišljanja o njima teraju da gledamo ka budućnosti. Spuštam pogled na potok u kom je oslikano crno nebo i lagano zatvaram oči. Razne misli i pitanja se i dalje roje u mojoj glavi. Prave ogromnu buku. Pokušavam da sva čula usmerim ka prirodi. Misli postaju sve tiše i sada sve što čujem jeste šum lišća i žubor potoka. Bukom sam utišala svoj bučni svet.

Published by