Vladimir Ristić: RAT

Bila je to jesen, lisce je vec opalo sa drveca pa je zuta boja krasila puteve. Tata i mama su bili srecni jer je moja sestra po prvi put videla jesen. A ja, ja sam jedva cekao da izadjem napolje i da trcim do svog posledenjeg daha.

Sve je bilo super dok oni nisu dosli. Ljudi u sivim uniformama, ali prvo sto sam spazio bile su njihove oci, umorne pune sveta. Kao da je jedina stvar koju zele da urade jeste da odu svojim kucama i prozive poslednje momente sa svojim bliznjima. Ti isti ljudi su odveli mene, mog oca i moju majku. Sestru nisu dirali jer je bila jako mala. Setali smo daleko, do nekih metalnih kuca na tockovima. Sve su nas ugurali tamo, ali nismo samo mi bili tu. Iz drugih krajeva, svi smo bili zgurani tu i krenuli smo u nekom nepoznatom pravcu. Moj krh san je probudila buka, pucnjava i dranje. Tako uplasenog su me odvojili od roditelja i odveli do velikih metalnih masina. Iz nekog razloga oni su mene stavili da to vucem, bilo je pretesko ali imao sam pomoc. Nisam sam vukao. Ti ljudi su bili strasni, nisu marili ko je star ko je mlad, da li je neko bolestan nista ih nije zanimalo. VIdeo sam sta su radili onima koji nisu mogli da vuku, stave te pored kolone i pafff. Legnes da spavas i ne ustajes, ikada vise. Zato ja nisam imao nameru da stanem, jer sam zeleo opet da vidim svoje roditelje. Vukao sam masine sa jednim prijateljem, nisam saznao kako se zove ali sam shvatio da smo otprilike istih godina. Pricao mi je odakle je on i kako sve izgleda kod njega, dogovorili smo se kada ova strahota prodje da cu posetiti. Posle 3 dana stali smo da odmorimo, pala je noc a mene i ostale su stavili u neki ogradjen prostor dok su se oni grejali jeli i smejali unutra.
Probudio me je jedan vojnik i odveo ranom zorom, morali smo da odemo negde i odnesemo nesto.
Ali to se bar trebalo desiti, na putu su nas napali drugi vojnici u drugacijim uniformama. Uspeli smo nekao da pobegnemo ali momak koji je bio samnom je bio ranjen. Zato sam krenuo da trcim jos vise i brze i odneo ga na zeljeno mesto. Vec tada su primetili da sam koristan, polako, iz dana u dan pripremali su me za nesto. Mislio sam da je konacno dosao dan da cu sresti svoju porodicu. Sledec jutra jedan momak i ja odlazimo sa jos ljudi ka sivoj livadi. Na livadi ni trunke zelenila, samo lesevi i reke krvi. Video sam i one poput mene, u njihovom vecnom snu. Zacula se truba a za njom hiljade i hiljade eksoplozija i rafala. Zaleteli smo se na drugu stranu livade, ali nas je veciti san cekao. Pogodili su me i polako sam zatvarao oci. Vojnik koji je bio sa mnom je isto bio ranjen, ali su ga odveli na bezbedno.

Poslednje reci koje sam cuo, ostavi ga on je samo konj, i tada sam shavtio da je ovo rat. Gde hiljade i hiljade konja umire. Shvatio da je ovo rat, i da mi se ni najmanje ne svidja.

Published by