Martina Vidaković Hadnađ: CRNA JESEN

Jesen je moje najdraže godisnje doba. Sve je tako lepo, okruženi smo liscem. Jesen nas priprema za zimu, to bas i nije bolji deo jeseni .Ana se probudila u pola noći, otisla je do kuhinje, prolazeći pored Andjeline sobe je videla da spava cvrstim snom. Osetila je neku toplinu u srcu. Ana se probudila jedno jutro tačnije jednog jesenjeg jutra i kao i obično spremala je doručak za svoju cerku koju je neizmerno volela. Ona joj je bila sve sto ima. Nije imala muza, dece osim nje, cak ni kućnog ljubimca.Otisla je do njene sobe da je probudi, kako Andjela ne bi zakasnila u skolu. Ali nje nije bilo, dozivala je, ali uzalud proverila je sve prostorije u kuci. Nigde je nije bilo. Zvala je na telefon, ali bezuspešno odgovora sa one druge strane nije bilo.Do tog trenutka je bila donekle stalozena, ali od tog momenta nije znala koji bi korak sledeći preduzela.To je bio razlog zbog kog nije volela jesen.Godinama je pamtila ovaj događaj. Devojka je bila u dobrom odnosu sa svojom mamom. Ne bi je bez razloga napustila.Proslo je par dana bezuspesnog traganja za njom, nisu uspeli da je pronadju. Nikada se o njoj nista nije saznalo. Jednog dana je njena majka pronašla medju njenim stvarima papir isečen iz novina na kojem je pisalo : “Crna jesen se vratila u grad “ U tom trenutku sve oko nje je bilo crno, lisce, kuce, deca, ili joj se samo tako barem ucinilo. Jesen je bila crnja nego sto je ona mogla zamisliti.

Published by