Jelena Vojnić: ČUVAR

Ja sam pas.Čuvam jednu izrazito finu i prijatnu porodicu koja se prema meni veoma lepo odnosi.Volim ih i sve bih uradio za njih.Voleo bih da imaju samo malo više vremena za mene i da nisu toliko zabrinuti I zauzeti nekim drugim stvarima koje ih čine takvima.Mogao bih da im pomognem jer imam mogućnost da vidim ono što ljudsko oko ne može.To ljudi vole da zovu šesto čulo.

Provodim dane igrajući se sa lopticama I gumenim igračkama koje mi vlasnici kupuju u nadi da ću se zainteresovati za nešto i prestati da lajem dozivajući ih. Ne znaju da to nije dobra zamena za živo biće.Živim za trenutak kada će neko od članova porodice otvoriti vrata I promoliti glavu,to se čeka ceo dan. Na razne načine pokušavam da im privučem pažnju ali onda me oni grde jer misle da sam šeprtlja,a nisam,samo želim da ih vidim.Svakoga dana gazda odlazi negde pa ga nema po nekoliko sati. Ne znam gde odlazi na toliko dugo vremena I zašto se kući vraća toliko sumoran. Ozari se na trenutak kada me ugleda ali to je samo nekoliko minuta I sve se nastavlja istim tokom. Mogu da vidim lošu energiju koja ga okružuje I čini ga tako tuznim I depresivnim. Nisam siguran da je to dobro. Za gazdom prolazi jedna svetla prilika,obasjana belom svetlošću koja izbija iz svakog dela njegovog tela I bele mantije kojom je zaogrnut. Ima krila. Veoma liči na gazdu. To je andjeo I prati svakog čoveka. Ljudi ne znaju da imaju ta dobroćudna stvorenja koja im prate svaku stopu I daju svaki atom snage I moći da ga sačuvaju od loših sila koje vrebaju iza svakog ugla,gledaju da napakoste čoveku I da mu izvuku raspolozenje I energiju. Andjeo ide rame uz rame sa čovekom I brani ga od crnih utvara koje napadaju. Ja ponosno mogu da kazem da imam dogovor sa andjelima. Vlasnikov čuvar mi je jedne noći došapnuo da mogu da ih vidim I da dam znak svaki put kada vidim neku lošu silu. Tada ja počinjem da lajem kao pomahnitao, da bih dojavio andjelu da neko hoće da udje preko mene. Neću mu to dozvoliti. Tada andjeo stupa u akciju I sve se završava za koji tren. Vlasnik izlazi da me smiri ne znajući da smo ga upravo spasili još jedne noćne more. Kako su samo smešni ljudi. Nisu svesni šta sve činimo za njih da ih održimo srećnima. Voleo bih da gazda prestane toliko da se brine oko sitnih stvari. Toliko vremena provodi nervirajući se I radeći, da mu ponestaje vremena za porodicu I mene,svog vernog druga. Njegovi žena I deca ispaštaju jer im nije ukazana pažnja koju zaslužuju. Samim tim vlada neka tenzija u kući I svako radi svoj posao.Nisu više onoliko zajedno kao nekada,kada sam tek bio došao kod njih. Tada su bili vrlo srećni. Igrali bi se sa mnom do kasnih sati. Vodili su me mnogo da šetam I družim se sa svojom vrstom. Fali mi to. Znam da fali i njima. Voleo bih da imam sposobnost govora, da im kažem kako treba da prestanu da brinu oko malih I beznačajnih stvari a da više vremena posvete stvarima koje vole I koje ih usrećuju. Da prestanu da se nerviraju I troše svoje zdravlje uzalud. Voleo bih da im kažem da treba da žive više,putuju,smeju se. Da stvaraju trenutke kojih će se kasnije sećati. Jer se od toga sastoji život,od trenutaka koje stvaraju kako bi se u starosti mogli osvrnuti sa osmehom na licu i ponosno pričati svojim potomcima kako je nekada bilo. Nadam se da će se toga što pre setiti,pa da možemo da budemo srećni zajedno.

Trudiću se da obavljam svoju dužnost prema njima jer ih veoma volim I dao bih život za njih. Samo bih tražio da se oni mene malo češće sete.

Published by